Лингвистичка обрада појма "ИМЕ" - Марта Бјелетић
Лексикографска дефиниција:
име, имена с.
1. ‘лични назив човеков који званично добије по рођењу’
2. ‘посебан назив за појединачну животињу; етничку групу, народ; установу, организацију, удружење; географске, политичко-територијалне, комуналне појмове и објекете’
3. ‘реч којом се нешто означава, именује, назив уопште’
4. ‘назив под којим је нешто објављено, наслов’
Семантички деривати и метафоре:
1.а. ‘позната, угледна личност; човек, особа уопште’
б. ‘мишљење које влада о некоме, углед, реноме’
в. ‘дела и спомен које човек за собом остави, успомена’
2. грам. ‘заједнички назив за речи које се деклинирају (именице, заменице, придеви и бројеви)’
Творбени деривати:
придеви:
имен(и) прид. заст. ‘који је у вези са именом, именданом; који садржи име, имена, у коме су пописана имена’
безимен прид. ‘чије се име не зна, непознат, анониман; чији се творац, аутор не зна; који нема свог имена; који се не може именовати, неодређен, недефинисан’
именит прид. заст. ‘чувен, познат, знаменит, славан’
именски прид. грам. ‘који је у вези с именом; који има одлике, функцију имена и именице; који има облик именице, који садржи именицу, супстантивни’; заст. ‘који је у вези са именом, називом, властитим обележјем’
именични прид. ‘који се врши посебно, по именима, поименичан, појединачан’
поименичан прид. ‘који се врши по имену; који садржи списак имена’
именован прид. (одр.) ‘(у административном начину изражавања) споменути, наведени, дотични’, ‘(у именичкој служби) дотично лице’
прилози:
именито прил. ‘по имену, изричито; нарочито, особито, посебно’
именице прил. ‘понаособ, поименично; нарочито, особито, посебно’
именце прил. ‘по имену, изричито’
поименице прил. ‘поименично, поименце’
поименично, поименце прил. ‘по имену; нарочито, пре свега’
именовано прил. ‘по имену, изричито; нарочито, особито, посебно’
глаголи:
именовати сврш. и несвр. ‘звати, називати именом; откри(ва)ти, кази(ва)ти нечије име, идентификовати; да(ва)ти име нечему; (о)квалификовати, дефинисати’, ‘званично прогласити, проглашавати, поставити, постављати, произвести, производити некога (у звање, чин, службу)’, ‘тачно означити, означавати, прецизирати (нешто); изложити, излагати, саопштити, саопштавати’; именовати се ‘звати се’, ‘навести, наводити своје име; представити се, представљати се (именом)’, ‘прогласити се, проглашавати се (нечим), изда(ва)ти се (за некога, нешто)’
наименовати свр. ‘званично прогласити, проглашавати, поставити, постављати, произвести, производити некога (у звање, чин, службу)’, ‘изабрати неко тело, орган, комисију’
иментовати (се) покр. ‘именовати (се)’
остало:
именик м. ‘списак у којем су уписана имена, попис, регистар, индекс’, покр. ‘неузорана ледина на крају њиве’
имењак м. ‘онај који је с неким другим истога имена; онај који је с неким другим истога презимена’, (у вок.) ‘у приснијем обраћању: друг, пријатељ’, заст. ‘именик’
имењака, имењакиња ж. ‘она која је с неком другом истога имена; она која је с неком другом истога презимена’
именовање с. ‘званично постављење на неки положај’
наименовање с. ‘званично постављење на неки положај’
именилац м. мат. ‘број у разломку који показује на колико је делова нешто цело подељено’
именитељ м. мат. ‘број у разломку који показује на колико је делова нешто цело подељено’
именица ж. грам. ‘самостална рел (или категорија таквих речи) којом се означава име или назив бића, предмета, појаве’
заменица ж. грам. ‘категорија речи која врши службу именице или придева у реченици’
сложенице:
имендан м. ‘дан у који неко празнује свеца чије име носи’
именослов м. заст. ‘списак у којем су уписана имена, попис, регистар, индекс’
надимак м. ‘назив, име (често погрдно или хипокористично) за појединца или породицу који се употребљава уз лично име или презиме’, ‘додатно име, назив уз племићку титулу’, ‘уопште реч, назив којим се нешто именује’
презиме с. ‘наследно породично име’
наиме речца ‘то јест, управо, заправо, у ствари’
Изрази (синтагме):
божје име ‘Бог’
знамено име покр. ‘име које новорођенчету дају отац или мајка при првом купању, без икаквог црквеног церемонијала и правног поступка’
крсно име етн. ‘породични празник (углавном код православних Срба), традиционално везан за одређеног светитења, слава’
крштено име ‘име које се добије на крштењу’
породично име ‘заједничко име целе породице које се преноси на потомство, презиме’
Фразеологизми:
без рода и имена ‘непознат’
дати своје име детету ‘признати очинство’
за име бога (божје, света) ‘за изражавање прекора, у чуђењу, преклињању: забога, побогу’
имати име ‘бити од посебног значаја, бити познат’
имена ми (ти), тако ми (ти) имена (божјег) ‘у заклињању, преклињању’
крсно се име не зна ‘ништа није на свом месту, све је у највећем нереду’
на име (нечега) ‘у корист, за рачун (нечега), за нешто’
на мртво (пасје) име ‘веома много, жестоко, страшно (изгрдити, испсовати; избити, излемати, изударати, испребијати, пребити, измлатити; опити се)’
на нечије име (радити) ‘под нечијом фирмом а за себе, за свој рачун’
назвати (крстити) нешто правим именом ‘рећи истину’
назвати ствар правим (својим) именом ‘рећи отворено, представити нешто онако како је’
не зна ни како му је име ‘не знати ништа од страха, изненађења’
не знати крсно име ‘не моћи се снаћи у нечему, не моћи схватити некога’
немати ништа до поштена имена ‘бити врло сиромашан’
ни крста ни имена ‘сасвим непознат, безимен’
нудити своје име (женској особи) ‘нудити брак’
окаљати (нечије) име ‘осрамотити (некога)’
под именом ‘тобоже, бајаги; с привидном наменом’
само по имену, само именом ‘само по изгледу (знању, положају), формално, номинално’
стећи име ‘постати познат, славан’
у име бога (оца, створитеља), у име божје ‘уобичајена фраза на почетку неког посла, подухвата, којом се изражава жеља за добар исход: са срећом’
у име закона ‘законска формула којом орган власти позива некога да поступи по његовом наређењу’
у име (нечега) ‘изражавајући нешто, у знак нечега; руководећи се нечим, заступајући нешто’
у име (нечије) ‘представљајући, заступајући (некога, нешто), изражавајући (нечију) жељу, мишљење, став’
у име тога, у то име ‘ради тога, у том циљу, поводом тога’
Етимологија:
име ȕмена n. (од XII в.), ȕменӣк m., ȕмењāк, ȕменица f., бèзимен adj., (по)имèнцē adv., ȕменовати, ‑ујем (im)pf., нà‑ pf., нàдимак, ‑мка m., прéзиме, ‑ена n., нàиме part., ȕмендāн m.; стсрп. име, именить, именовати, именьство. — Од псл. *jьmę, *jьmene, уп. стсл. имѧ, имене, мак. име, буг. ѝме, слн. imȇ, ‑ȇna, слч. meno, стчеш. jmě, jmene, чеш. jméno, глуж. mjeno, длуж. mě, ḿeńa, пољ. imię, ‑enia, рус. úмя, ‑ени, укр. iм’я, íмени, блр. iмя, íмени | Псл. реч је из ие. *HHm(e)n, од којег је и гр. ὄνομα, јерм. anun, стир. ainmm, алб. emër. Из пуног превојног ступња *HnoHmen‑ је стинд. nma, лат. nōmen, хет. lāman, гот. namo, агс. nama, енг. name, ствнем. namo, нем. Name. Етимологија ие. именице *HnóHm, gen. *HHméns ‘име’ није коначно утврђена. • Skok 1: 718 s.v. ȉme; Snoj 218 s.v. imȇ.
Пословице:
И Бог се именом зове.
Није племена до славна имена.